POETRY 1

Sve što mi preostalo
Jeste da sednem pod Orah.
Smireno sam isčekivao njen dolazak
Tiho ponavljajući u sebi
»Doći će!«

Došla je
Uzela je
Moju ruku
U svoju.
I povela me
Duboko
U moje sne..

Rođen sa velikom nadom.
Rastao konstantno
Konstantno s padom.
Kad sam pao na dno.
Sve je bilo tako čudno.
Oko mene sve jezivo
Potamnelo i raspalo tkivo
Toga čudnog časa u meni
U meni umrlo je sve živo
Poskakale sa zidova sve seni.
Strahom obojeno sve sivo.
Pripalo je toj Ženi.

Sedim u podnožiju nekada ćutljivog Oraha.
I posmatram vrh večni, Suncem prožet.
Mrak oblaci se navlače .. biće oluja.
Dok se Sunce povlači, ja u sebi izgovaram reči..

Sedmi znak apokalipse!
Gotovo je!
Dići će se armije severa
Ustaće titani iz ponora
Proklinjaće dan kada je
Zemlja stvorena
Nastaće cika i panika
A ja?
I dalje ću sedeti
Pod Orahom
I tiho tugovati
Za tobom.
Još malo, pa će ponoć..
I dok kiša pada
Ja sedim pod Orahom
I pišem ove redove.
I ova streha nije dovoljna
Jer sitne kapi kiše
Kvase i pesmu i kosu moju.

I vetar duva..

Još jedna kap je pala.
Još jedno svetlo se ugasilo
Još samo malo i ostaću sam.
Sam u tami i neznanju.

Kada ću doći kući? Ne znam.
U planinama, u kišovitoj noći,
Letnje jezero ispod Oraha je preplavljeno.
Jednog dana mi ćemo biti ponovo zajedno.
Sedećemo pri svetlosti sveća
pokraj zapadnog prozora
I ja ću ti pričati kako sam te se
Setio ove olujne noći.

au, koske...čije je ovo?
nije te mrzelo da ukucavas?

tatjanabg ::

au, koske...čije je ovo?
nije te mrzelo da ukucavas?

Draga Tatjana, ovo je samo mali delic mene. Pesme su moje, uzete iz moje 'zbirke' pesama.. Ako zelish, mogu ti proslediti celu zbirku.
Sama zbirka je veoma mali deo moje poezije, sklopljen u 'smislenu' celinu!

P.S. Nisam ukucavao. Poshtoji neshto shto se zove COPY-PASTE!

: P

Moja poezija





BALADA





NOC, MRAK , SETA .
SAMO JEDAN par sheta.
NEPOMICNA REKA IH POSMATRA
U PRATNJI MESECA...

Volim te, budi sigurna.
Mozda te plasi moja ljubav prevelika.
Uzecemo se jednog dana.
Spavacemo u postelji lala,
drzati decu u narucju ,
zajedno sa njima pevati pesmicu.

Dragi , ali mi smo jos uvek mladi ,
jos ni skolu nismo zavrsili.
Do tada se moze svasta dogoditi ,
ko zna....mozda cemo se rastati....

Ne govori tako molim te ,
ne govori reci koje bole me.
Nikada te necu ostaviti,
bez tebe ne umem ziveti!!!

Sta to pricas? Opusti se,
Volim te ali ne verujem u vecnost,
za igranje sa zivotom nemam smelost.
Nemoj da se razocarars , volim te!!!

Za tebe zivot dajem ,
ovog trena se reci predajem!!!

Stani !!!! Plasis me !!!
Bicemo zajedno dokle je moguce!!!

Bicemo zajedno do kraja zivota,
ili se moj zivot ovde zavrsava .

Reka se uskomesala ,
nije vise mirna,
cura je zatecena,
on ne izranja!!!!
Tisina ,mir,sum trave.
Vrisak i osecaj tame.
Ne! Izadji ! Vrati mi se !
NI ja ne mogu bez tebe!!!

NOC , MRAK ,SETA .
JEDNA cura jeca.
NEPOMICNA REKA JE POSMATRA
U PRATNJI MESECA....








BUDJENJE









Probudio
sam se uz pratnju predivnog jutra,
pustio
muziko i osetio da moje srce kuca.
Svaki me je
stih obarao sa nogu,
ali su moja
dusa i telo pronasli slogu.
Prvi put
osecam ovakvu harmoniju,
jedinstvo
duha i tela,
izvanrednost
samoce,
uz ritam
muzike.
Taj osecaj
ne mogu da opisem.

Kao da sam i
dalje u snu,
ne moram da
se pomeram,
lebdim u
vazduhu.
Stipam se da
vidim da li je ovo moguce,
da li me
osecaji varaju.
Moji su
snovi poceli da se ostvaruju,
ili je ovo
rezultat besa,
agonija,
u mojoj
glavi konfuzija,
jeos jedna
iluzija.

Secam se
noci ,
secam se
sna,
secam se
ogromne mrznje
prema nekim
neprijateljima,
imam osecaj
da ih znam,
Tako su mi
bliski,
a tako
odbojni.
Znaju me,
ali ne i poznaju.
Vole me,
ali da zivim
sprecavaju,
iz nekog razloga
sve u meni unistavaju.
I opet me
neki osecaj razdire,
osecam bol,
osecam
strah,
trazim spas,
izlaz iz ove
more,
i u tom snu
pitanje:
DA LI CE
IKADA BITI BOLJE


IGRA





Volim magiju paukove mreze,


Izvitopereni simboli savrsenstvu teze.


Kamencici straha,


Iznad uzdaha…


Masta koja me opija,


Zidine krivih tornjeva.





Stezu me impresije,


Glasovi bliske daljine,


Haoticnost mira


predivne igre leptira.





Prate me slutnje mesecine,


Jednog mrava istine,


Jedne planine tajne,


Sumornog jutra balade.





Lazni mir sutona.


Zemlja vrije netaknuta.


Zivot ptice svitanja,


Budjenje novih zivota.


Mir!Strah!Strahota!!!





ISPOVEST














Evo , priznajem , pred celim
svetom I ljudima koji me poznaju.


Prema suncu posedujem neobjasnjivu opsesiju ,


Kao vukodlak prema mesecu ,


Kao stari narodi prema svome bogu.





Sunce je moj jedini ideal ,


Moja inspiracija ,


Moja zvezda vodilja .


Ne kao nocna ,koja jedva moze da me obasja.


Moje sunce sija jace od ostalih zvezda,


Ono je kao Da Vincijeva Mona Liza.


Tajanstvena I samo meni u
potpunosti poznata.


Skrivena od tudjih pogleda ,


Od zlatnih niti istkana .





Ali je ipak oko nje crna kutija.


Neunistiva, tragicna I zatvorena.


Nosena velom senki ,tajni ,


I mucenickih napora.


Otvoriti je ili ljubiti misteriju .


Tu slutnju ostaviti skrivenu…..





Ljudi joj prilaze, ali je ne vide.


Ljudi je cuju I na glasu zavide.


Ona stoji ponosno ispod prasine.


Krijuci grehe tragicne istine.


Zamislite poljupce nepoznate ljubavi ,


Opijene sumnjom proslosti .





Znam kako ljube te usne.


Znam puteve koje vode do te krosnje.


Zlatnih I zelenih listova ,


Koji igraju sasusenim granama.


Ponovljene slike bez promene.











MLADEZ





Никада нисам видео твоје тело,
али ми је нешто за око запало .

Та тачкица на твоме врату,
која ми буди жељу ,
да са тобом уживам у сумраку
која буди љубав врелу,
и чежњу.....надам се обострану .

Чезнем да поседујем твој врат,
да га милујем ,ноћ и дан,
и да нежном шетњом прстију
у мраку нађем ту тачкицу.

Младеж лепоте, надања и утехе.
Тачку на којој све почиње.
Осећај, док ме твоје усне воле.
Буде божанске енергије,
и кроз моје срце,
шаљу их равно до тебе.
Лагано креирајући нит која нас повезује,
која нас једно за друго везује
и са харизмом обавијен облак усрећује.....











OSECAJ ZIME





Ovaj grad je pod zastavom snega ,
i dok svako od vas nesto sneva,
ja uzivam u plesu sneznih pahulja,
i kako to nestvarno cudo nas grad ulepsava,
pa cak dovodi do izrazaja i starog Milutina,

Budi osecanja neznosti
i potrebu za toplotom
kako bi se ljudi zblizili.

Zblizice lagano mene i tebe,
i tada nece postojati vreme,
za mene ce sve stati
a u glavi tvoje ime odzvanjati
i nas same zamisljati

Kada sam pored tebe topim se kao pahulja snega na dlanu
U tom trenutku ni ja ni ti nemamo nijednu manu,
Savrseni smo kao sneg koji pada
Sa zalaskom sunca
Satkan od kristala
Sneznih pahulja.





PRIRODA


Da li ce se ikada napisati delo,
gde priroda nije omalovazavana,
gde njena lepota nije sputana,
gde se zvuk i boja ne odvajaju ,
vec zajedno sa prirodom pesnike ganjaju .

Zbog ruznih reci i glupih poredjenja,
zbog davanja jadnih ljudskih osobina.

Da li ste stajali pored reke,
slusali kako mirno tece.
Posmatrali sliku sunca,
kako u reci treperi ,
dok se vihor nezan veseli.

Priroda je oko vas svuda!
Vi ste na vrhu brda,
uzivate u svitanju , i radosnih ptica cvrkutu.
Slusate sum trave,
kao najlepse balade.
I orkestar cveca ,
sa dirigentom bumbara.

To je pesma proleca,
to je PRIRODA.

Ili u hladnoj zimi,
na visokoj planini.
Potragu zivotinja,
za hrene izvorista.

Mozda ste videli,
ali, da li ste culi?
ORKESTAR PRIRODE,
KOJI NIKADA NE UMIRE!!!!!!!!!!








PUT








Kisa nocas zavija,
sva ziva bica plase se urlika.
Skrivaju se od njenog dodira,
pokusavajuci da iskljuce culo sluha.

Vecita bitka vetra
sa drevnom snagom drveca.
Lomljava sasusenih grana,
u meni budi nemirna osecanja.

Tupi udarci lima,
kao da mi u glavi svira
simfonija izumrlih naroda.
Kisa mi se igra sa zivcima,
dok me razdire osecaj nemira.

Ne mogu stici do tebe,
ne daje mi vreme,
Bozji bes me sustize.
Plac andjela stvara barijere,
da moje srce ka tebi krene......








Samoca


Da li
se ikada bili usamljeni
onaj trenutak kada je jedina stvar sto vam treba
da vas neko zagrli
i kaze izdrzi ne placi



U detinjstvu prozivimo skoro sva osecanja
ona najlepsa ... i ona nazalost najgora .
kakav je kod vas balans tih osecanja?
koliko lepih koliko ruznih
koliko srecnih koliko zalosnih
zasto skoro sve mora da boli
zasto vase srce mora da voli
kod mene preovladjuju ta negativna osecanja
nekako ih je pervise da ih se otresem
nego ostajem pesimista
postajem senka svoga zivota i stvaranja .
ostajem sam kao u pesmi d-moll od balasevica
zbog te iste sete ja se i izdvajam individualizujem
, ma derem se i druzim
ali na kraju sam opet sam
cekam neki novi dan
trazim novi san
trazim spas
od sebe samog
jer ne mogu da prestanem da udaram glavom
u taj zid koji nepomican stoji iznad mene
a ja i dalje idem pravo
ali mi nesto nedaje da skrenem

Da li ste ikada bili usamljeni
onaj trenutak kada je jedina stvar sto vam treba
da vas neko zagrli
i kaze izdrzi ne placi

I onda vam nesto padne na pamet
neka navodno ideja
koja nema ni smisla
a ni nekih mogucih rezultata
pa uzmete cekic
i polako bijete po zidu
udarac po udarac
tako sporo
tako razdrazljivo
tako morbidno
i stravicno
tako tupo
i plasljivo
i u sebi ponavljate ove jezive reci
koje vas bacaju u najdublju psihozu
vracajuci vas na vas najgori trenutak u zivotu
kada ste se jednom za svagda razocarali u stoku
koja vas je odgajala
hranila
zivce vam kidala
i maltretirala
koja vas je zaboravila
i u crno vas zavila
trazite izlaz
da neko pucne prstima
gusi vas agonija
preovladava istina
odjedno
razvaljuje tisina
svi otvaraju usta
ali reci ne izlaze
sta im je
i tek onda shvatate
da vise ne zelite da ih cujete
da su dosta pricali
da su vas izgubili
u crno zavili
razocarali


DA LI STE IKADA BILI USAMLJENI......











Jacina ljubavi





Gubim se u mislima svoje ljubavi


Ne znam da li me muci


Ili da se smejem nagoni


Kako su chudni ljubavni svetovi…





U zadnje vreme u tvom sam zatvoru


Pokusavam da odlezim davno zapisanu kaznu


I u celoj ironiji zelja mi je sve veca


Da tu ostanem I kraj sacekam





Da budem okovan lancima ljubavi


Dok mi elektricna stolica presudi.


Osecam se ispunjen necim …


Necim sto ne mogu opisati


A ponekad mi dodje da bezim…





Da se pustim niz virove zivota


Da ne razmisljam o tvojim obrazima


Jer se zbog tebe svake noci budim jecajima


Zajedno smo , ali je moja ljubav prevelika……








Sudbina pisca











Dok se oko mene zidovi skupljaju ,
dok stranci tiho sapucu :
"Budala je onaj ko pise pesme ,
on nista drugo ne sme"

Na gospodnjoj dijademi ,
ne stoje biseri ,
vec reci prave,
piscevom krvlju ispisane.

Ja stojim skriven od pogleda senki
koje se bore za delic raja.
Raja koji ce me oziveti ,
jer bice kreiran od mojih reci.

Na skute cu pred boga pasti ,
odreci cu se moci govora,
nek mi ostane samo ruka.....
za vrlinu pisanja.

A kasnije govor ce se vratiti .
Otkupice ga moje napisane reci,
jer ce tada moja dela umesto mene pricati,
a mozda i ljudi koji ih budu citali......








Usamljena zena








Put kapljica kise,
slivanje niz prozore,
kao njene spustene siske.
Ogledala lepote ,
od nje se stide.
Samo jedna mrlja,
trag zbog kojeg gine.

Sivilo dima ,
iskre u ocima.
Bolnih aura
posrnulih ljubavnika,
ostavilo je trag,
u srcu veciti mrak.
Sada zivi za san.

Zeli da voli ,
da ljubav opije.
Oseti strast,
nagona glas .
Sama u uglu
zatocenistva ljubavi,
hrani tugu,
u sopstvenoj patnji.

Trazi izlaz,
hvata zrak.
Krvavog sunca
poslednji izdah....





MESEC





Sedeo sam jedno vece na prozoru,


Smisljao pesmu za svoju draganu ,


Divio se starom mesecu ,


Ispisivao redove kao u snu .





Mesec me je u toj noci hipnotisao
,


Jdnostavno me pogledom obuzeo,


Vecitim cekanjem fascinirao .


Nije mi bilo moguce da je sve
tako prosto.





Stajao sam par noci za redom I
mesec posmatrao ,


Nisam se vise zamlacivao svojom
draganom.


Osetio sam strast cudnu I
neopisivu .


Na sve sam nacine pokusavao
saznati mesecevu tajnu.





Ne secam se ali mozda sam mu I
pevao ,


Kao das am na neki nacin sa njim
pricao.


Razmenjivali smo stihove ,


Polako dolazeci do istine.





A onda je pobegao ,


Sedam dana ga nisam video ,


Kako je moguce da je jednostavno
nestao.


Za to vreme vratio sam se dragani



I kada se vratio nisam ga
pogledao


Jer se od mene skrivao .





Nikada mi nece biti jasno o cemu
se tu radilo ,


Ni koje je tajne mesec sakrivao ,


Ipak sam na kraju shvatio ,


Bilo je lepo , ali je kratko
trajalo.


Dok sa svojom draganom Traje mi
predugo


Da li je vredno traziti sredinu,


Uzivati u kratkoj strasti ,


Ili se sasvim dovoljno ,


Ali mnogo duze manje zadovoljiti?

Ae, samo malo iz-edituj ovaj topic, chisto da ne bude toliko dugachak ( i pomalo ne pregledan! )
Ovaj, pishesh za sebe ili bash pishesh-pishesh?